BRAČNI DANI TEKU…
Mislim da bi zapravo novopečeni mladoženje morali biti stavljeni pod nadzor.
Lepo se osnuje komisija sastavljena od svih koje mladoženja ne trpi i počnu da komanduju njegovim životom.
Meni su tu komisiju oformili tačno 2 sata i 15 minuta nakon što sam izgovorio prvu nebulozu u svom bračnom životu – famozno «da». Članovi komisije su bili kooptirani ovim redom:
Na prvom mestu tašta.
Odmah zatim bliža i dalja ženina rodbina.
Deo moje rodbine, inače ih ne trpim.
Kompletan komšiluk.
Raznosač pica.
Tašta:
Nije ona žena kriva što ima status tašte. To joj nekako pripada po službenoj dužnosti i tu ništa nije sporno. Samo, da li ste primetili da se nekada prijatne, mile i tihe ženice, dobijanjem statusa tašte, transformišu u tako zlo stvorenje koje jednostavno ničim ne može dokazati da nije stigla direktno iz pakla. Ili, u najmanju ruku iz neke pećine u Zemunu.
Do tada sitna ženica počne (konačno) da hoda uspravno, ranije krivudave putanje kojima je hodala jer navodno ima artritis, išijas, ishemiju srca, šećernu bolest, krivu kičmu i astihgatizam IX stepena – postaju prave kao da ih je lenjirom crtala. Hod postaje siguran i nekako neodoljivo podseća na generalštabne oficire.
Nekada zbrčkana ženica sa borama i plavim blagim očima, postaje odjednom oberšturnbanfirer sa zategnutim licem, satanskim kezom na licu i tragovima svakodnevnog brijanja. Hajde lice, zategnuto je jer je napravila borbenu samurajsku punđu, zategnutu brodskim sajlama. S tim u vezi, mogu da objasnim i satanski kez kao bolove koje pri tome trpi.
Ono što je mene zaintrigiralo, otkud sad tragovi brijanja na licu te do maločas mirne, sitne i sasvim normalne ženice? Nisam mogao da dokučim, pa sam počeo da sakrivam brijaći pribor i nakon nekoliko okršaja u kupatilu da joj otmem penu za brijanje i «gilette mach 3» (za šta je za vreme borbe moja tašta krkljala da joj ostavim «Gileta i maskaru broj 3»), povukla se i jedno vreme su joj vidno rasle nežne dlačice ispod nosa. Nije prošlo dugo, iz njene sam sobe začuo tiho zujanje brijaćeg aparata… Pitao sam drugare lekare, otkud veštici dlake i jedan od drugara, takođe sretni vlasnik jednog primerka tašte, mi je rezignirano objasnio da se radi o retkoj bolesti «zetus vulgaris mržnjus» koja za posledicu ima ili rast dlaka na licu ili rast testisa. Bio sam debelo zahvalan Bogu što mojoj tašti rastu brkovi…
Shvatio sam na kraju, da je život moje tašte, konačno dobio smisao, na božjoj lutriji je dobila metiljavog zeta, koga sad mora da eto, prevaspitava, mesi i oblikuje kako bih konačno postao barem malo bliži vrsti homosapiensa koji bi samo hipotetički mogao da zasluži mesto u životu njene ćerke.
Čak je jedno vreme i tvrdila da zapravo njena ćerka nije udata ali je na lavinu protesta iz društva ugnjavljenih zetova, morala da prizna da doduše ćerka jeste udata ali za mrcinu, što po njenom shvatanju zoologije, nije čovek.
Bliža i dalja ženina rodbina
Ulaskom u porodicu moje najdraže, nisam ni slutio da oni prosto obožavaju cirkus.
Kad god bi izbila u porodici moja pobuna protiv kazamatskih pravila i uslova, u roku od 2 sata su se na vratima počeli pojavljivati članovi ženine porodice. Zabrinutih lica, pogledima koji su mi sekli sve od nogu nagore, ulazili su u stan i hučući sedali na prvo slobodno mesto. Vrlo brzo, slobodnih mesta ponestaje i novodošli gostujući navijači zauzimaju svaki metar slobodnog prostora. Video sam čak jednu snajku i jednog brkajliju kako su se nagurali u pseću kućicu u hodniku. Posle sam video da je snajka opalila šamar brkajliji i na kraju se saznalo da brkajlija uopšte nije rod već komšija iz susedne ulice koji je imao pik na snajku. Nakon što ga je jedan od krupnijih stvarnih rođaka izbacio iz kuće na hodnik i nakon što smo za momenat zastali sa raspravom da čujemo broj šamara koji će brka primiti, nastavili smo unakrsnu diskusiju o mom problemu.
Ne moram posebno naglašavati da sam redovno proglašavan krivim i da se u vezi predloga kaznenih aktivnosti kontra mene, redovno razvijana disksija koja je veoma brzo prerastala u manje kružoke. Svaki kružok je imao svoju ideju kako me kazniti, a predložena rešenja su se kretala od kastracije, preko tihog ubistva u kadi sa ubačenim tosterom (tu su jedva jednoj nagluvoj babi objasnili da ne bi vredelo da u kadu ubace ručni mlin za kafu), pa sve do čerečenja.
Sa zanimanjem sam obilazio stan i prisluškivao grupicama koje su živo raspravljale «šta sa onim raditi» i krasno se zabavljao jer sam znao da mi ništa neće moći, iz prostog razloga što se neće složiti. A neće se složiti jer će ubrzo početi da se deli posluženje, piće i da će onako nakrkani i podnapiti početi da pevaju i podriguju. Počeće pijenje «brudershafta» i kad počnu da im nestaju «bruderi» ispod stola, nateraće i mene da pijemo preko ruke sa njima i tako se bratimimo. Negde pred ponoć, počinje razmeštanje obeznanjenih tela radi cirkulisanja kroz kuću a niko svestan više nije bio u stanju da suvislo objasni šta je razlog samita.
Bilo je odgovora da su ovde zbog nečijeg porođaja, na šta se čulo n6ekoliko puta ponovljeno «iju!», neko je čak tvrdio da smo ovde zbog sahrane a jedan penzionisani zastavnik I klase je tvrdio da je iz pouzdanih izvora čuo da se sprema napad na «silnu Rusiju» i da smo ovde radi prikupljanja pomoći…
Deo moje rodbine koji ne trpim
Da, imam uljeze među vlastitom rodbinom koji kolaboriraju sa onima sa druge strane.
Razlozi su zaista prozaični.
Jednima nisam pozajmio pare za kupovinu polovnog juga a ja sam baš u to doba krpio rupe u kućnom budžetu. Drugima opet sam se zamerio jer nisam svratio na babinje jednom rođaku za koga inače niko ne zna sa koje nam je strane rođak i niko ne zna kako se zapatio u našoj rodbini, posebno jer očevici tvrde da je pljunuti kinez.
Imam i deo rođaka koji su mi zamerili što nisam letovao kod njih u šupi i da mi naplate 10 maraka krevet, već u obližnjem hotelu za 9 maraka sa sve pansionom.
Deo rođaka se je odcepio jer imam bolja kola od njihovih, neki opet jer živim u glavnom gradu a oni su sa sela (kao da ja imam išta sa tom činjenicom)
I na kraju, najzadrtiji su rođaci disidenti koji su protiv mene prosto zato što im je tako ćef. Takvi su naj nezgodniji. Naime, ćef im se menja, pa su čas za mene, čas protiv mene i sa njima nikad ne znaš.
Naši okršaji su uglavnom veoma kratki i bez suvišnih reči ili dela.
Jednostavno opsujemo jedni drugima deo rodbine, veoma pazeći da zaobiđemo lojalne nama, zatim prolazimo jedni pokraj drugih bez pozdrava i ne dišući (pa je posle jedna baba kolabrirala jer nije disala skoro 500m jer nije videla da smo se već odavno mimoišli)
Jedino kad zakopavamo ratne sekire je vreme kad se krka i pije a razloga za to je u našoj porodici podosta. Tada se uglavnom lepo družimo prvu polovinu dana, da bi se stanje pogoršalo predveče a eskalacija nastaje kad treba da se krene kući i prilikom opraštanja. Tada se mogu videti pružene ruke, smešak na licu sa obaveznim krikom «ajdee…» i kad se primeti da je u pitanju osoba iz protivničkog tabora, odmah paničkim trzajem tela ustranu amotizuju zalet, pružena ruka se sklanja iza leđa a trzaj glave na gore u plafon, označava kraj pokušaja pozdrava. Takve se večeri završavaju tako što ulicom idu dve kolone, svaka grupa svojom stranom. Jednom je neku babu zamalo zgazio gradski autobus kad je pokušala da pretrči na drugu stranu jer je shvatila da je zabunom marširala u pogrešnoj koloni. Posle su zajednički pretukli vozača autobusa.
I za to su optužili mene.
Kompletan komšiluk
Komšiluk je uopšte jedna veoma fluidna kategorija ljudi. Oni mi nekako liče na sardine. Na onu ogromnu grupu sardina u moru koje zajedno plivaju sve u jednom pravcu. Onda na neki meni neshvatljiv signal, sve odjednom promene pravac i u spektakularnoj grupi plivaju na drugi stranu i tako u nedogled.
Doduše kod komšija to nije baš toliko izraženo jer se uvek nađe neki nagluvi deda koji umesto desno ode levo, pa se survava niz stepenice i upada u šaht. Srećom, te prilikom migracija komšiluka, uvek bude prisutna jedna ekipa hitne pomoći pa rešavaju situacije udarajući ogromne, konjske injekcije od kojih još dugo suterenom odzvanjaju vriskovi pogođenih komšija. Doduše vrištala je i jedna mlađa komšijka ali je to bilo zbog navalentnosti pripravnika sa IV sprata koji je koristio gužvu da joj zavuče ruku pod suknju.
E taj i takav komšiluk je na volšebne načine znao sve o meni. I kad sam bio dobar i kad sam rekao da sam gladan i šta sam posle jeo. Znali su i koliko puta idem u WC i znali su koliko dinara trenutno imam u džepu. To sam zapravo saznao kad me je jedan mali komšija zamolio da mu pozajmim 10 dinara. Kad sam rekao da nemam ništa kod sebe, rekao je «moja mama mi je rekla da imate 17 dinara…» pa sam mu dao svih 17 dinara i besno otišao kod komšinice na vrata, spreman da joj kažem par reči. Vrata je otvorio jedan razgaćeni tip, za glavu viši od mene i bez sala, pa sam se povukao, nesretan štom nemam fotoaparat pa da snimim bitangu i posle ucenjujem komšinicu…
Uopšte kod nas je neko pravilo da komšije ulaze na vrata bez kucanja, zvonjave, trubljena u rog ili barem šutiranjem nogom u vrata. Lepo uhvate za kvaku i već su tu.
Naše komšije prisustvuju zvani i nezvani svim problemima koji se u našoj kući rešavaju, čak sam posle saznao da se prave nekakve liste sa redosledom ulazaka da ne prenapuče stan. Tako sam video da je na listi i jedan broj komšija čak iz susedne zgrade u susednoim bloku..
Dakle, ništa i nikada nisam mogao da sakrijem, od nikoga.
Jednom sam krišom napolju progutao dve pljeske na kiosku u kraju jer nisam mogao da jedem taštinu blitvu, a i sumnjao sam da je otrovana. Čim sam stigao kući odmah su me pitale zašto mislim da su pljeskavice bolje i zdravije od blitve i zašto sam morao da pojedem dve i zašto sam uzimao prilog od luka i kupusa pa sad smrdim kao ranjeni Kozak i zašto sam se prilikom jela naslanjao na prljavi zid fotografske radnje…
Ništa nisam mogao sakriti…
Raznosač pica
To je veoma misteriozna osoba i ne znam kako je uopšte upletena i kooptirana u tu omraženu komisiju. Ja sam ga video dva puta i oba puta je bio pijan i jeo je picu koju je trebao isporučiti. Pričaju ljudi da je jednom prilikom dostave u naš kraj zgazio mačku komšije sa I sprata i da se posle potukao sa domarom jer je domar tvrdio da mu je tu crknutu mačku stavio na picu. Priča se svašta o toj misterioznoj ličnosti i ja ne raspolažem pouzdanim podacima, koja je njegova uloga i značaj u komisiji.
Opet pričaju da ga je u komisiju uvrstila kondukterka GSP sa III sprata jer je navodno «duševan» i «bogobojažljiv» čovek a šuška se da je zapravo glavni razlog njegova raspoloženost za seks, uvek kad kondukterkin muž nije kod kuće.
Tako da, što se tiče ovog člana komisije nemam mnogo podataka i ne mogu o njemu mnogo napisati. Znam samo da na sastancima komšiluka u vezi mojih grehova, sedi u ćošku i smerno srče kaficu i da mi uvek iz stana nestane ponešto sitno kad on ode…
Eto, ta i takva komisija je počela upravljanjem mojim životom, trajalo je to dok jednog dana nisam potpuno smireno otišao u svoju sobu, uzeo ispod kreveta lovačku pušku koju mi je ostavio pokojni deda po majci. Napunio sam pušku sa dve patrone, vratio se u konferencijsku salu i opalio u plafon obe patrone. Najpre se sručio luster na predsedavajućeg komšiju a onda se sa sprata začuo tresak kad je komšijka pala sa merdevina na koje se popela da stavi zavese…
Nešto sam gadno opsovao, toliko gadno da posle žena nije samnom govorila 10 dana a tašta me je greškom valjda prijavila društvu za zaštitu životinja, pa kad su po pozivu došli, videvši moju taštu, tužno su odmahnuli glavama, saučesnički mi stisnuli ruku i pokunjeni otiišli..
Od onda, zadobio sam malo više poštovanja stim što je tašta tražila dozvolu za držanje oružja. Odbili su je, predpostavljam jer nisu mogli definisati kome daju dozvolu «njemu ili njoj»…
SVIJAMO BRAČNO GNEZDAŠCE
Ne mogu ja sad nešto reći da naš prvi period braka nije bio lep i da nisam uživao. Bilo je mnogo lepo i zanimljivo, raznovrsno i uopšte, nije bilo razloga da se žalim previše.
Budući da smo bili još bez dece, mogli smo se posvetiti svim mogućim aktivnostima koje su nam mogle pasti na pamet, dakle seks, kupovina, seks, posete prijateljima, seks, primanje poseta prijatelja, seks, kupovine, seks, kraća putovanja, letovanje pa seks,seks,seks…
Jedina prepreka je bila baš tašta.
Predlagao sam da zamenimo ovaj ogromni stan u dva manja pa da se razdvojimo k’o ljudi. Taj stan je imao toliko soba da u nekima nikad nisam ni bio, za neke nisam ni znao da postoje a mogao bih se zakleti da se matora veštica, pardon, uvažena tašta mi, nekim sokoćalom prevozila do najudaljenijih soba i nestajala negde u daljini, lepršajući krajevima marame koju je vezivala kad stavi viklere….
Razmišljao sam da eto tu stančugu podelim na jedan 3sobni za taštu, 4sobni za mene i najdražu i jedan poslovni prostor od 400kvm da izdajemo i lepo žiivmo.
Odmah sam bio proglašen za lezilebovića, nekoga ko bi da mu pare padnu sa neba i da sam naravno nikogovć kakav se još nije rodio pre mene.
Kad sam tresnuo na sto kontra pitanje, odkud uopšte mojoj tašti ovakav dvorac u centru grada, rasprava je naglo prekinuta a mene su umilno pitali da li bih voleo palačinke sa čokoladom ili šnenokle za večeru… Uvek me uhvate na to i moj odgovor je bio «Da»…
Znači, zamena stana je bila «out of question».
Sve gore navedene aktivnosti su se nekako i mogle sprovoditi sa i bez prisustva tašte ali seks je bio problem. Činili smo sve što smo mogli da se nekako sklonimo podalje od tašte i da se dohvatimo kao Musa Kesedžija i Kraljević Marko uz potrese manje snage i ljuljanje lustera ali sveprisutna tašta je ometala svaku pomisao. Jednom me je najdraža vodila pola sata kroz stan i lavirinte dok nismo ušli u jednu malu sobicu zaključanu dvostrukim ključem. Taman sam počeo da sretno spuštam gaće kad se u polumraku kraj ormana ukazalo lice moje tašte osvetljeno samo sumornim noćnim svetlom sa ulice…
Bilo je užasno, ja sa poluspuštenim gaćama i tašta se gledamo pogledima od kojih obični smrtnici ginu kao muve… I danas me jeza prođe kad se setim njenog pogleda i izgleda u polumraku….
Jedno vreme smo ljubazno plaćali tašti bioskope u redovnim intervalima, dok nas nije provalila pa je onda kupila video plejer i iz obližnjeg kluba uzimala filmove i onda se naš seks znatno redukovao…
Na kraju smo zakljucčili da treba da se borimo malo žešče za naše pravo na ljubavni život. Našao sam drugara koji je urolog i poslali taštu kod njega. Toliko je naplašio moju taštu da je odmah tražila i nekako dobila banjsko lečenje… Ne treba valjda objašnjavati kakav nam je seks bio za vreme njenog odsustovovanja. Kad se vratila, mrko me je gledala, znala je ona, da ona zna da ja znam…
Kako sam ušao u kuću, započelo je planiranje raznoraznih promena. Uglavnom su se sve meni olupale o glavu.
Ako se nisu moja najdraža i tašta mogle dogovoriti o vrsti materijala za zavese, to je rezultiralo kritikom mog ukusa, a ja nisam ni zucnuo, ostavivši njima da se svađaju, potajno se nadajući da će ili taštu strefiti infarkt ili će pasti sa merdevina prilikom razmeravanja zavesa..
Kad su diskutovale o kupovini novog nameštaja za dnevnu sobu, stradao sam samo zato što sam neoprezno rekao da bih voleo da imam jednu veliku i udobnu fotelju i da je stavim na sred sobe. Naravno to «na sred sobe» je momentalno shvaćeno da hoću da komandujem, da kontrolišem, da se uopšte ponašam kao zadrti balkanski muškarac, koji ne vredi ni pišljiva boba. Nije pomoglo ni moje uveravanje da odustajem od fotelje u centru, da ću je eto staviti u sam ćošak, da ću je čak okrenuti prema zidu, da ću je ako žele, postaviti u podrumu i tamo sedeti satima (na šta se razvezla diskusija, šta ću ja sam u podrumu satima a u prizemlju stanuje lepuškasta prodavačica iz samopolsuge). Konačno, predložio sam da mi kupe običnu hoklicu, ne mora bit ni tapacirana, samo da prekinemo diskusiju oko velike fotelje u centru. Ne, morao sam pokajnički da potpišem izjavu da neću nikakvu fotelju, kao posebne klauzule priznanja morao sam potpisati da to što inače neću, neću da bude u centru i da to što i inače neću, ne sme da bude veliko… Pitaj boga šta sam potpisao,,
Kad s raspalila diskusije između moje najdraže in tašte u vezi opreme kupatila, stradao sam uzgred jer sam primetio da bi bilo lepo imati jakuzi. Odmah sam optužen za poligamiju, raspojasanost i svakojaki jeres, jedan od njih je bilo sablažnjavanje komšiluka. Na pitanje kakve veze ima komšiluk sa mojim kupanjem, postavljeno mi je kontra-pitanje od strane raspomamljene tašte – da li znam šta će komšije reći kad saznaju da imamo jakuzi. To «jakuzi» je naglasila i izgovorila tako da je neobavešteni slušalac po zvuku mogao da predpostavi da me je upravo uhvatila u preljubi sa glavnokomadujućim talibanske jedinice ili da sam joj upravo priznao da sam maštao o seksu sa kamilom….
Odustao sam dakle ne samo od pomisli na jakuzi, nego sam morao da odustanem i od veće kade a i morao sam da pristanem da ponovo potpišem nešto, obog puta da ću se samo i isključivo tuširati. Kad sam pitao da li bar mogu da kupim tuš-masažer, bio sam dodatno kažnjen sa 3 dana bez seksa i nekoliko dana taštinog prezrenja.
Sve u svemu, svijanje i opremanje bračnog gnezda je bilo veoma, veoma potresno iskustvo za mene.
Ne mogu ni da zamislim koliko sam hiljada kilometara prepešačio gradom tražeči «baš taj dezen» za neku krpu kojom su nameračile da prekriju jednu odrpanu stolicu u ćošku. Tu sam stolicu i inače krišom koristio kao klocnu kad sam menjao paknove na kolima ali su me jednom uhvatile i život mi je spasio jedan vrabac, koji se zapleo u taštinu kosu u momentu kad se spremala da me ubije kurblom, pa je vrišteći pobegla u stan.
Ne mogu opisati koliko sam neprijatelja stekao među gradskim prodavcima kad su me malo-malo pa terale da vraćam nešto što su kupile pre 4 sata . Pri takvoj kupovini su toliko izmaltretirale prodavca da je plačući zahvaljivao bogu što odlazimo a onda eto mene pa mora sad sve to nazad slagati na najvišu policu naravno.
Moja najdraža i inače ima neobičnu naviku da pođe da kupi vunicu za štrikanje a obilazak radnji započne u podne. Nastavlja tako i to ne birajući radnje, pa tako pokorno kasakam za njom kroz prodavnice automobilskih guma, prodavnice švajs aparata, prodavnicu građevinskog materijala, sve prodavnice odeće i obuće, zatim prodavnice sportskih rekvizita. Na kraju dođe veče a nismo ni ušli u prodavnicu pletiva i zaduvano kaže da eto ne možemo danas ništa nego ćemo ponovo sutra u kupovinu. Ja tada doživljavam blagi infarkt i nervni slom, uz tikove koji mi se pojavljuju na licu samo gugutnem – «da draga» i prepuštam se sudbini. Naravno kad se vratimo kući, komentar moje tašte je «naravno da nisi stigla da završiš posao, kad ideš u kupovinu sa nesposobnjakovićem»
Uopšte jednu od stvari kojuj sam već na startu našeg zajedničkog života naučio je da ne treba ni pokušavati shvatiti na koji način funkcioniše mozak žene kad dođe vreme kupovine. Ja to otprilike upoređujem sa PMS sinromom, isto ludilo se manifestuje samo u drugačijem modalitetu…
Sećam se da je jednom moja draga kupovala prsluče tačno 5 meseci. Na kraju, potpuno rezigniran, slabaškim sam je glasom upitao kakavo to prsluče kupuje kad ne može u dvomilionskom gradu da se nađe – sa tri korpice možda? Kockaste korpice? Korpice sa ugrađenim gajgerovim brojačem? Ne mogu da verujem da ne može da nađe. Odgovor koji sam dobio, verujte, ne želite da čujete, jer vam želim dobro psihičko zdravlje a ne kao ja da posle danima lutate gradom kao ja, blebećući nešto nesuvislo, belog pogleda i nemuštim trzanjem ekstremiteta a čopor dece i nekoliko lokalnih džukela veselo skaču za vama….
Jednom me je za mog puta u Sloveniju poslala da joj kupim donji veš Lisca. Molio sam je da mi kaže broj, veličinu, neku oznaku. Značajno me je pogledala u stilu «ne znaš moju veličinu grudi?» i odmah sam odustao od pitanja. U Sloveniji sam rekao prodavačici da želim da kupim donji veš Lisca. Na pitanje koji broj, nisam imao druge nego sam šakom dotakao njene grudi i učinilo mi se da su iste kao moje najdraže, «te veličine» promucao sam.
Izvelio su me iz prodavnioce u pratnji milicije i jedva sam se spasao da ne provedem noć u pritvoru umesto u hotelskoj sobi.
Uglavnom ,vremenom smo kao hrčci navukli svašta u stan i kad smo se konačno kao sredili, zadovoljno sam odahnuo, seo na hoklicu koju su mi namenili, uzeo stare novine i počeo da čitam uživajući što više neću morati da tabanam po gradu, da se svađam se sa prodavcima, prenosim delove kupljenog u kola, ugovaram donos stvari, podmićujem parking momke da mi ne naplate kaznu, svađam se sa saobraćajcima da bih skrenuo levo gde ne sme ni predsednik države ali moja tašta to zahteva…
Nisam dobro proračunao broj svojih mirnih dana.
Moja najdraža mi je sve mazeći se oko mene, saopštila da je trudna!
Sretan sam je ljubio i te i nekoliko sledećih noći, ne shvatajući da je golgota kroz koju sam do sada prošao, samo blagi povetarac u odnosu na uragan koji tek sledi….
O tom potom….
decembar 29th, 2008
Posted by
codemaker |
Moj život, Nekategorizovano |
3 comments
POČETAK KARIJERE JEDNE «PRIŽENJENE NIŠTARIJE»
Tog jutra sam kao i obično, smerno čekao na red za kupatilo gde je najpre moja novopečena ženica 4 sata pripremala sebe za prikaz u javnosti a zatim je tašta pobednički umarširala i ostala narednih dva sata, pri čemu se nije čuo nikakav zvuk iz kupatila. Potpuno sam uveren da je samo mirno odstajala ta dva sata, mene da zajebava.
Nažalost, može joj se. …
Čekajući tako ispred kupatila, još sanjiv, naslonio sam se na ragastov i malo po malo zapao u neki polusan….
Pošto smo se moja najdraža i ja venčali u februaru a meni su obećali stan tek krajem godine, morao sam da se «priženim» privremeno, što, da sam znao rezultat, ni lud ne bih učinio. Pre bih zarobio baba Nastu, dva dvorišta niže koja ionako nema nikoga, vezao je za furunu i hranio pljeskama, uselio se i sretno i mirno živeo do kraja njenog ili mog života…..
Ovako, moja golgota je počela mojim prvim ulaskom kao oženjenog čoveka u taštin stan.
Kako običaji zapovedaju, na samim sam vratima hteo ceremonijalno da prenesem moju dragu ženicu u stan ali sam bio u nameri zaustavljen borbenim urlikom «GDE ĆEŠ!??», od koga je komšija Steva sa drugog sprata pao u nesvest i kasnije u srećom kratkotrajnu komu.
Još uvek nemajući iskustva sa tom dosada tako milom i tihom ženicom, zbunjeno sam promrmljao «pa, mama, da prenesem svoju ženu preko našeg praga, valja se, običaj je…»
To je bio okidač koji me je zamalo koštao života.
Narednih 8 minuta sam slušao:
-Nisam ti ja ni mama, ni tetka, ni strina. Taman sam hteo da kažem da me i inače podseća na «dedu» ali sam se ujeo za jezik jer sam video naznake blagog epileptičkog napada pa ne želeći da ispadnem opet nešto kriv, sačekah nastavak. Oslovljavaćeš me isključivo sa «gospođo» jer za drugo i nisi niti ćeš ikad moći zaslužiti. Klimnuo sam glavom i opet se sagnuo da ponesem mladu..ali je nastavila
-Da odmah razjasnimo mladi gospodine, gde je sarkazam u reči «gospodine» naglasila tako dramatično da je upravo prolazeći poštar, smerno zastao i skinuo šapku sa glave, odstojao minut gledajući u zemlju a zatim k’o bez duše odjurio niz stepenice, tog dana niko nije dobio poštu… Objasnila mi je da je ovaj predivni mnogosobni stan, na najlepšem mestu srca Beograda NJEN! Da li sam razumeo, NJEN!? Preko njenog praga će se prelaziti kako ONA kaže ili nikako. Uostalom, nije njena ćerka veštica pa da leteći ulazi u stan, ima svoje noge, kojih lepotu ja nisam zaslužio i sama će kao KRALJICA ušetati a ja mogu samo da je pratim, mada takve nikogoviće nikada u kuću ne bi pustila da se ona pitala…
- Kad smo već ovde, gospodine, čija kultura nije na zavidnom nivou, u mom stanu će se poštovati MOJA pravila a prvo pravilo je da se po stanu krećemo isključivo koristeći «tapuške». Na moje zblanuto pitanje, šta su to «tapuške», prezrivo je frknula i izjavila da se nikakvo znanje od mene nije moglo ni očekivati i samilosno mi objasnila da se to na ruskom jeziku zove neka vrsta papuča ili tako nešto, momentalno sam zaboravio, samo sam kratko odmrsio «harašo kolonel» i pošao da umarširam u stan, ali me je 137kg čistog sala sprečilo u tome
- Vi ćete dragi moj mladiću, ( gde je «dragi» bilo izgovoreno tonom i stilom kojim se je verovatno obatio španski konkvistador prvom velekralju južne amerike dok mu je objašnjavao na čistom latinskom da je obično đubre koje nije siguran da li da lično zadavi ili prepusti svojim slugama da ga linčuju) poštovati sva pravila ovog pristojnog stana (pri čemu mi pogledom dajući dom znanja da sam nepristojni bilmez) a koja sam JA postavila. I sa time sam se glat složio i opet se mašio moje najdraže da već jednom uđem u taj zverski brlog ali nije to bio kraj
- I sam još da vam kažem fićfiriću (tu sam već počeo da se pomalo osećam uvređenim, pored sve ljubavi prema novopečenoj ženici), ako mislite da ćete se baškariti po MOM stanu i nakon mog odlaska u raj (u tu destinaciju sam odmah posumnjao), gadno se varate. Stan ću testamentom ostaviti opštini a takvima kao VI (sledi prezrivo frktanje) neću dati ništa, ma ni pepeljaru iz stane nećete dobiti!
Malo se zaduvala dok je to sve izgovorila u jednom dahu i momenat kad je panički hvatala vazduh sam iskoristio da se provučem kraj nje, čak i ne brinući više za nevestu i konačno i zvanično postao član te porodice na čijem je čelu generalštaba tako mila i draga i nežna vojničina.
SVETI BRLOG
I od ranije sam poznavao ovaj stan jer smo moja tada buduća najdraža i ja, provodili predivne dane uglavnom u krevetu, dok je vojska verovatno imala manevre u nekoj banji, gde je moja buduća tašta bila uvek izabrana u generalštab.
Sećam se da smo sa takvom pedantnošću čistili stan i pomerali stvačice kako je sve bilo kad je otišla da se to graniči sa ludilom. Svaki puta kad je otišla, pre ulaska u stan sam snimio svaku sobu u detalje, panoramski da bi posle mogli sve da vratimo kako je bilo, inače, letele bi glave! Ne smem ni da zamislim kakva bi me kazna snašla da je znala da smo tu moja buduća i ja izvodili vratolomije na ogromnom krevetu u njenoj sobi, ja sam ga interno zvao uobičajenim imenom «jebodrom» toliko je bio veliki.
Pre njenog povratka, satima sam pregledao panoramske slike svake sobe i dovodio svaku sitnicu u tačno istu poziciju kako je ostavila.
Jednom ipak nisam uspeo.
Moja gospođa tašta je imala jedan zaista ogroman kavez. To nije bio kavez za ptice, to nije bio kavez ni za orlove, to je bio kavez za odrasle nojeve u kom su mogli trčati iz sve snage u krug! Toliko je bio veliki. Zauzimao je skoro celu jednu sobu.
U toje je areni od kaveza držala neku bednu i jadnu, olinjalu ptičicu, veličine malog vrapca, za koju niko nije znao koje je vrste. Čak sam dovodio i drugara veterinara, koji je nakon detaljnog pregleda, samo nemo odmahivao glavom i rekao da TO on ne može reći šta je i koje je vrste ptica – ako je uopšte ptica. Kad se malo bolje pogleda, stvorenje ima osobito zle oči, prosto vidiš da te mrzi iz dna svoje male ptičje duše!
Mrzeo sam tu ptičurinu ali sam je se i bojao i nikada nisam kraj njenog kaveza prolazio noću kad idem u kupatilo a da ne upalim sva svetla! Tako me je svaki puta fiksirala pogledom, da sam imao jedno vreme košmare kad god nam se pogledi susretnu.
Vrlo brzo se razvio pravi mali rat između te krilate životinje i mene. Čak sam pokušao da joj podmećem pokvareno zrnevlje za hranu ali je mrcina vešto ta zrnevlja izbacivala iz kaveza a onda je to tašta nalazila, iščuđavala se otkud to tu i gledala mene sve grđim pogledima…
Tu je životinjku tašta obožavala, bukvalno, mislim da sam je čak jednom u mraku video oko 3 noću kako se klanja ispred njenog kaveza.
E ta je životinjka crkla usred jedne žurke kad je tašta imala manevre u banji, i to u momentu kad je moj drug Sami, kraj njenog kaveza otvorio šampanjac, jako je prasnulo, čep je uleteo kroz kavez i strefio ptičurinu u sred glave. Nije joj bilo pomoći. Zvao sam onog druga veterinara ali je rekao da joj je vrat polomljen.
Najpre sam hteo da prijavim Samija tašti ne želeći ja da poginem ovako mlad (on je ipak stariji od mene 2 meseca) ali sam se posle pomirio sa sudbinom…
Opisivati taštinu reakciju kad se vratila i kad je kavez našla prazan je nemoguće i bespotrebno. Kao i svaki očvrsli vojnik, nemo je prihvatila činjenicu da ptice(?) više nema, zatvorila se u svoju sobu i čuo sam je da telefonira. Došli neki ljudi sa viljuškarem, jedva izneli kavez iz stana a meni je tašta uputila takav pogled od kojeg i dan danas imam tikove a poruka je glasila «ili ti ili ja, do kraja!»
Tako je ostalo do današnjih dana…
Jednom se desilo na primer da sam ostao sam da čuvam stan jer je i moja najdraža otišla sa majkom u banju (sam Bog će ga znati zašto) a ja sam dobio naredbu da zalivam prašumu na terasi. Mislim da je bilo oko 700 vrsta raznog cveća a svako je trebalo drugačije i u drugo vreme zalivati. Te one crvene gore levo uveče, one žute gore desno ujutro, neke u 4 ujutro a neke u 22:45 uveče, neke po listovima, neke u činijicu za teglu i tako, lista u nedogled. Nakon par dana, kad sam shvatio da u toku dana nisam ništa drugo radio sem zalivao cveće i gledao na sat i u listu načina zalivanja, dojadilo mi je.
Uzeo sam najveći lavor, napunio vodom, iz zatrke sunuo na terasu svu vodu iz lavora, ko pije neka pije, ko neće, baš me briga…. Taj tretman je doneo smanjenje vegetacija za 50% ali i novi talas mržnje od strane vojne uprave….
Sve u svemu, za taj stan su nas vezale baš lepe uspomene, ali samo do momenta kad sam stavio potpis u onu knjigu. Od onda bi i Hitler mogao pozavideti na situaciji u toj «vučjoj jazbini» sa jednom jedinom ovcom (moja malenkost naravno) u njoj,
MALA DIGRESIJA – STAVLJANJE POTPISA NA PRESUDU
Ja mislim da sam moju buduću taštu duboko uvredio već samim momentom odluke da želim da oženim njenu ćerku. Da budem pošten, ne samom odlukom da želim njenu kći za ženu, već načinom.
Ja sam inače čovek koji ne okoliši mnogo u odnosima sa ljudima. Što mislim to i kažem i zato imam samo prijatelje i neprijatelje. Mnogi ljudi imaju prijatelje, ulizice i neprijatelje. Ja samo dve kategorije. I dobro živim tako.
Dakle, pri put smo moja buduća najdraža i ja izašli na «sudar», seli u kola, došli nakon 120m do prvog semafora, crveno. Ja se okrećem mojoj budućoj najdražoj i kažem «slušaj, ja ne želim da se sa tobom zabavljam. Želim da se oženim sa tobom, da budeš moja supruga. Hoćes li?» Nakon nećkanja od otprilike 1.2sekunde, klimnula je glavom, malo zasuzila, poljubismo se onako baš, upali se crveno svetlo, krenusmo. Nažderasmo se u gradu pljeski, kavaljerski joj kupih neko cveće kod jedne babe na ćošku Knez Mihailove, zagrljeni bazali do 00:55 ispratio je kući gde je buduća tašta čekala na prozoru. Saopštismo joj sretnu vest i nakon što smo je pola sata osvešćivali, poturajući joj pod nos razne vodice, ja sam čak predložio da upotrebimo tučak za meso u cilju buđenja, bio odbijen – osvestila se i ponovo onesvestila kad smo joj potvrdili našu prvobitnu odluku…..
Sama ceremonija venčanja u opštini je protekla u znaku sukoba mene i matičara i mene i fotografa. Dok sam prvu bitku jedan na jedan glatko dobio, zamalo su me nadvladali fotografi i to samo zbog toga jer sam prilikom čitanja presude morao da stojim mirno i posle to još da potpišem.
Sa matičarem sam se zakačio jer me je zamalo ignorisao kod onog pitanja da li ja sad kao uzimam moju najdražu za ženu i da ću je čuvati itd,itd… Odmah je prešao na nju i pitao je. Ja sam morao da ga zgrabim za kravatu, zavrnem je i naredim ga da i mene pita. Pitao je.
Sa fotografima sam se zakačio jer je u sali za venčanja bio samo jedan šteker a svi smo hteli biti sigurni da naši aparati za ovekovečenje ovako epohalnog događaja imaju dovoljno energije.
Tetris sa isključivanjem tuđih aparata i uključenjem mog, sam izgubio ne samo zbog brojnosti, nego i iz razloga jer mi je neko oteo kameru sa napomenom da «ne ide da mladoženja snima dok se ženi» Žustru raspravu prigušenih glasova smo morali prekinuti kad je neko ugasio svetlo u sali i oteo kameru. Ispostavilo se da je to tašta stala ispred mene i završila diskusiju.
“Svadba ko svadba, šta da se priča, parada pijanstva i kiča…” bi možda opisalo deo atmosfere koja je vladala i bio sam neopisivo sretan kad se sve stišalo… Još je poneki gost povraćao negde zbog preterane alavosti u besplatnom jelu, još je neki delija teturajući balansirao između hodanja po keju i gaženja u Dunav, još su se konobari tukli prilikom poodele plena od napojnica, svirači pakuju instrumente a moja najdraža i ja smo zagrljeni sedeli na klupici u žbunju, sakriveni, željni samoće i jedno drugoga…
Tu i tamo se začuo sa poprišta glas moje sada već tašte, kao grmljavina, vrisak umlaćenog konobara, molba za milost bubnjara koji je hteo da zdipi flašu šampanjca. Poneko je promuklim glasom pokušao da peva operske arije a nas dvoje smo gledali u ogroman mesec, kao tepsija sa milion najslađih kolača, namenjenih samo nama dvoma….
RASPODELA RESURSA
Zvaničnim ulaskom u stan, tek je počela borba koja eto traje do današnjih dana. Uglavnom gubim. Prestao sam da se žalim. Oguglao sam. Kasnije sam ustanovio da su me ispalili za stan (direktorova sekretarica-kurva je imala bolje reference od mene, vodećeg programera u firmi) tako da je moja sudbina time bila zapečaćena. Pogotovo što su onda počela zlehuda vremena, sve je krenulo u pm na ovim našim prostorima…
Od onda samo sanjam stan, ili barem pogrebnu povorku sa vojnim naravno počastima, ali ni jedno ni drugo se ne ostvaruje…
Dakle, bivajući tako primljen u stan, odmah sam i saznao svoja prava i obaveze.
Prava
-Koristim samo spavaću sobu, povremeno kuhinju i kupatilo, terasu nikada i ostale sobe nikada
Obaveze
-Briga o ispravnosti svih instalacija u kući
-Briga za ispravan rad svih aparata u kući
-Zakivanje svih eksera (sem u kovčeg moje tašte)
-Donošenje teških stvari u kuću
-Iznošenje teških predmeta iz kuće
-Bacanje đubreta u dalj
-Prevoženje tašte u svim pravcima sem prema groblju
-Plaćanje struje, vode, grejanja i nešto komšiji a ne znam zašto
-Ćutanje
-Govor kad mi se naredi
-Sve ostalo
SEKSUALNI PROBLEMI
Čim smo se uselili, tašta se pretvorila u kombinaciju Al Kaponea, Agenta 007 i ruskog švercera dinamita. Ništa joj nije promicalo, sve je čula, znala, videla i u sve se mešala.
Problem je bio seks. Zidovi nekako tanki i čujem kad komšija dva sprata niže podrigne, starinski krevet škripi kao sam đavo, 10 konzervi masti za podmazivanje sam potrošio a prokletinja još uvek škripi kad mi vlas kose sklizne niz čelo..
Sa najdražom sam vodio ljubav na primer tako što smo tašti stavljali omamljujuća sredstva u čaj, pa se posle iščuđavala što me nije čula da idem u kupatilo celu noć. To smo ponavljali sve dok nas nije uhvatila i od onda je kupila primus i sama pravi čaj u svojoj sobi. Ja sam tada predložio da joj kupimo neispravnu butan bocu, koju bih malo preradio pa neka kuva koliko hoće, dok ne eksplodira.
Vođenje ljubavi sa mojom najdražom je od tog vremena postalo prava akcija dostojna plana «D» dana. Unapred smo se pripremali, nutkali je zaraženim čajevima, ja sam potajice nosio bejzbol palicu iza leđa pa mi je draga oduzela, donosio sam joj dosadne filmove ic CD kluba ne bi li je uspavali, pa se posle ispostavilo da obožava da odgleda ceo »Rat i Mir» dva puta u toku noći a žena i ja ležali budni i držali se za ruke i molili boga da eksplodira televizor i barem je onesvesti.
Prestao sam da joj dodosim filmove i predlagao joj da gleda neke glupe filozofske rasprave na TV celu noć. Završilo se tako što onda niti smo mi imali seks, niti su komšije spavale, jer je moja tašta pala u žar diskusije sa televizorom i razbudila dva sprata iznad i dva ispod, te su komšije organizovale kaznenu ekspediciju od koje je spasla samo činjenica da je teža od svih njih zajedno a posebno zbog toga jer se nje vođa pobunjenika plaši više nego AIDS-a
Tako se naš seks u prvo vreme svodio na seks odmah nakon ručka kad tašta drema jer se prejela. Na seks u vreme kviza koji obavezno gleda. Na seks od 10 minuta kad ode da dovrši tračarenje kod komšinice preko puta. Na seks nedeljom kad ide na groblje.
Na sreću, na mnogo seksa kad ode u banju …
PORODIČNA SLAVLJA
Da i toga je bivalo u tom kazamatu, moram priznati.
Za novu godinu smo obavezno dovlačili ogromnu jelku, koju sam naravno ja cimao od pijace, preko trga, pa preko prometne ulice širine koliko je i jelka visoka pa sam zaustavljao saobraćaj. Jednom je trolejbus prekinuo jelku pa sam morao sve iz početka.
Kod kuće onda sledi deljanje krsta za jelku, moje omiljenje discipline jer sam zamišljao da to pravim za taštu. Jednom sam se čak toliko zaneo u poslu da sam izdeljao prava pravcata vešala i jednu debelguzu lutku obešenu na njima, što je prouzrokovalo burne reakcije te sam bi u nemilosti sve do božića….
Rođendane, sem mog, smo slavili dosta pompezno. Taštin rođendan je slavljen sa dodelom medalja za hrabrost i torte u obliku minobacačkog postolja. Rođendan moje najdraže sam uvek voleo jer se radovala kao malo dete ama baš svakom poklonu, uvek je u duši ostala dete i mnogo je volim.
Moj rođendan je uvek za posledicu imao posnu supu (takozvana «klin čorba»), kuvano pile i rotkve strugane kao salatu. Doduše uvek mi naprave sasvim malu čokoladnu tortu sa čokoladnom glazurom. Lepa ali minimalna, pa se ne zna ko će da gleda a ko će da jede…
Jedne godine, bilo zimsko vreme, napraviše mi istu takvu nikakvu malu torticu u čast dobijanja boljeg posla, napredavao poprilično, ja sav ponosan ali je tašta samo prezrivo iskrivila usne i demonstrativno otabanala u svoju sobu sve proklizavajući tapuškama i samo je to odavalo da je užasno povređena mojim uspehom.
Dakle, ta, makar i mala tortica je bila ugrožena činjenicom da su bile pozvane horde prijatelja i rođaka, svio tortojedci profesionalci! Zgrožen nad činjenicom da ću ostati i bez ono malo torte, morao sam na brzinu da smislim plan zaštite. I smislio sam.
Budući da je bila zima, tortu su ostavile na terasu da se kažu, stegne fil i glazura. Napolju baš hladno. U neko doba, prolazim kraj terase da proverim da nije neko ukrao tortu, vidim da je sva ispucala na površini, od hladnoće. Pogledam bolje i vidim da je ispucala u obliku malih trokrakih linijica. Pade mi na pamet spasonosna ideja.
Ulazim sav u panici u sobu i sa ozbiljnim izrazom na licu kao ljutnem se na moju najdražu i majku joj «kako ste mogle da ostavite tortu na terasi, svu je golubovi izgazili!»
Džaba je bilo kasnije obrazloženje da sam lupao bez veze da je jednostavno torta ispucala zbog hladnoće, da smo zadnji puta goluba videli jos u avgustu i slično… Pola gostiju je odustalo od torte i meni je ostalo sasvim dovoljno da se zasladim kad su otišli…
Treba se snaći a snalaženje u životu u taštinom stanu je neophodno ako želite preživeti – i mentalno i fizički…
Nakon godina muka, borbe neprestane i uvek na ivici eskalacije oružanih sukoba, dočekali smo i izmenu strukture porodice, dođoše deca, stvari se promeniše ali ne u moju korist što se tiče mog položaja.
Bio sam sretan, mnogo sretan ali su tamni oblaci samo za kratko napustili moj vazdušni prostor.
Ali o tom nekom drugom prilikom….
decembar 29th, 2008
Posted by
codemaker |
Moj život, Nekategorizovano |
no comments
Mogao sam postati doktor, mašinovođa ili advokat. Mogao sam biti konobar u nekoj kafančugi, moga sam postati fudbaler ili konjovodac, mogao sam posati astronaut ili babasera. Mogao sam biti prodavac novina ili član parlamenta, mogao sam biti taksi vozač ili bankar…
Ne, ja sam izabrao da budem kompjuterski programer. Ne znam šta me je nateralo, ne znam kakav je to usud na mene sručio sve probleme koje prate jednog srpskog kompjuterskog programera ali eto, do dan danas buljim u ekran, menjam dioptrije i pokušavam da smislim najefikasniji način da ubijem klijente, koji nešto hože, ne znaju šta ali to žele odmah i po mogućnosti besplatno…
Tako sam rešio da napišem poneko slovo o svom životu pa možda spasem nekog koji eto tabana životom iza mene, da mu bude jasno šta, gde i kada ga čeka.
Naravno, počeću od onog neizbežnog, ulaska u brak i svega što to neizmerno zadovoljstvo i sreća neizreciva donosi… Jer, odatle kreće sve što mi se pomena vredno dešavalo nadalje…
OD SAD JE SVE ZVANIČNO
Veliki broj sklopljenih brakova ima svoju genezu koja retko omane:
- Upoznavanje
- Zabavljanje
- Procena trkaćeg grla (tojest mene lično)
- Veridba
- Venčanje i svadba
- Kazamat
Kod mene je bilo sve ispreturano i toliko haotično da to ne bi razmrsila ni Agata Kristi u svojim najboljim danima. Ni u jednom momentu procesa približavanja bračnoj nirvani, koju neki blagonaklono (nakon 5 piva i pola litra pljoske mučenice) nazivaju kazamatom, nije se znao ishod, niti se moglo barem sa 10% sigurnosti pretpostaviti šta će se dalje desiti.
Uvek sam ja automatski proglašavan krivcem, kažnjavan i saglasno tome, moja buduća prava i moj kredibilitet su se kretali silaznom putanjom… do trenutka kad sam postao čisti plebs, raja…
Nepobedivi trio – moja buduća i moja tašta je trijumfalno završavao svaku akciju uperenu protiv svega što mislim, radim, činim, pitam, odlučim, čak su mi merili i broj udisaja, kao trkaćem konju pred veliko finale.
Zašto trio, upitaće se neko od vas, neopreznih kandidata za bezglavo uletanje u kazamat?
To je već malo komplikovanije objasniti ali se svodi otprilike na to da je moja buduća tašta, proglasila svoje mišljenje i sposobnosti za duple vrednosti, pa time i pojava ovog tria …
Danas su ovi sa neba poblesavili pa više metala bacaju, valjda se vreme menja pa im smeta, pa su ljuti, tako da ću natenane pisati da im ne čujem avione…
I inače ne mogu ništa da učinim. Pola nas je u skloništima a pola nije. Što se mene tiče, kako god bude – biće. Nemam živaca da se guram po skloništima i svađam sa penzionerima za mesto u ćošku. Ovako je lepše, skuvamo čaj, kad nema struje koristimo baterije na laptopovima i – plovimo vremenom svojih života….
UPOZNAVANJE i ZABAVLJANJE
Kod mene je zabavljanje bilo toliko kratko da sam spojio ovde opis te dve početne stavke, inače bi zabavljanje mogao opisati kao «trajalo je 15 sekundi»
Često čujem od ljudi kako svoj susret sa «izabranicom, upravnikom svog sadašnjeg kazamata (u kasnijem razvoju događaja nazvanoj milozvučno ONA MOJA)» pokušavaju da opravdaju na raznorazne načine.
Lomeći prste i gledajući u stranu, premeštajući se sa noge na nogu, slabašnim glasom pominju:
1. «sudbinu»,
2. «božje proviđenje»,
3. «predivnu slučajnost»,
4. «nešto najbolje što im se desilo» itd..
Kada se oljušte sve oblande, ostaje zapravo istina:
1. «jebo me onaj ko me posla u taj hotel»,
2. «baš sam tog dana morao da uđem u crkvu nakon dve godine»,
3. «a mogao sam lepo kupiti keks u samoposluzi, neee, majmun mora u poslastičarnicu»,
4. «tako je to kad umesto na derbi, pristanem da odem na tu glupu žurku»
Kod mene je sve počelo kad sam ugazio u pseću kaku.
Drugar i ja, te smo jeseni bazali gradom, bila neka sitna kišica, polu se nešto smrklo, u džepu još po par dinara a petak, na vidiku nikakve zabave. Nije nam se dalo da ponovo pljeskamo preferans sa amaterima iz kraja.
Taman sam počeo da urlam na druga (upravo je prolazio raštimovani autobus od čije su buke mislim stanovnici Aljaske prestrašeno skakali iz kreveta) da bi bilo dobro kad bi… i – ugazio u poveći minuli rad lokalne džukele.
Ako išta mrzim to su šalteri u opštinama i pseće kake.
Osećao sam se kretenski, uvređen, zbunjen i poražen. Nagazio sam na prastaru kereću foru, na zamku koju godinama džukele postavljaju na tačno određenim mestima, bez greške.
Da li ste primetili da te prokletinje čučnu i olakšaju se na veoma precizno izabranim lokacijama? Na delu trotoara gde se najviše prolazi, na stazicama kroz parkove, tačno na sredini, na drugom, trećem i petom stepeniku ulaza u zgradu i na desnoj strani ulaza u sud.
Dakle, prljavih cipela, koje usto još i smrde, stajao sam u smiraj dana, petak uveče, bez nade da se nešto zabavno desi, ako u zabavu ne računam pokušaj da očistim cipele.
Trljanje o drugu nogavicu naravno nije dolazilo u obzir, diskretno brisanje o nečiji kaput u gužvi u podzemnom prolazu je već zvučalo logičnije, izigravanje upravo povređenog koji eto vuče povređenu nogu i krišom čisti đon mi se nije sviđalo jer volim da hodam uspravno.
U tom razmišljanju i traženju rešenja za smradni problem, začuh kako jedan mio glasić izjavljuje nešto u klasi izjava «ovo je mali korak za mene ali veliki za čovečanstvo..» samo što je mnogo kraće glasila «joj, kako nešto smrdi!»
Okrenem se i ugledam najlepše napućene usne na svetu, oči koje probadaju i onesvešćuju kao električni pištolj, mali predivni nosić a sve to ugrađeno na atomsku podmornicu … pardon, prelepo telo prelepe devojčice.
Sav sretan što smrdim, jer da nije tako ne bih video to nestvarno biće, okrenem se i samouverno odgovaram «ja smrdim devojčice, ugazio sam u kaku neke džukele kojoj bih rado zavrnuo šiju kad bih je mogao naći. Žao mi je što tvoj prelepi nosić sada trpi rezultat moje nesmotrenosti, ali veruj mi, nisam imao vremena da ugazim u marcipan, džukela me je preduhitrila….» u tom sam ugledao da na povocu vodi džukelu od 200kg i naravno kao i svaki hrabar i nepokolebljiv čovek odmah u istom dahu nastavio oduševljen «…ooo, kakva predivna kuca, kako joj se zove gazdarica, dođi džuk.. kuco da te pomazim – kako se zoveš u koju školu ideš, imaš li momka i da li bi popila sok sa nama»
Srećna okolnost je bila što je taj anđelak bio sa drugaricom.
Na moje zaprepašćenje, anđeo sa sve pratiljom je pristao da pođe sa nama na sok a ja sam utrčao u obližnji frizeraj, zapretio brici da ću ga skalpirati ako mi ne da da uđem u toalet, obrisao kako sam znao cipelu i istom se brzinom vratio na ulicu, pri tom obećavši brici ljubav do groba.
Da ne širim priču dalje, zaljubio sam se u anđelka, ker u mene jer sam mu krišom kupovao kobasice a o ona me je dugo držala na tihoj vatri. Potrajalo je to čitavu nedelju dok nismo konačno izašli na prvi sudar. Bio sam na 127 nebu.
Na prvom semaforu nakon otprilike 132 metra vožnje, kako smo krenuli, okrenuo sam se anđelu i rekao: «znaš šta, ne želim da se zabavljamo, želim da budeš moja žena, hoćeš li?»
Anđelak je trepnuo predivnim okicama, malo napućila usne, gricnula donju prelepu usnu (koju i danas, posle desetina godina volim da ljubim) i jednostavno rekla - «da»
Meni su se ispred očiju odjednom počele izmenjivati zelena,žuta,crvena boja u brzom ritmu, dobio sam dva lakša srćana udara, zagrlio sam je i poljubio prvi puta, na sred ulice, na semaforu uz predivnu muziku i horsko pevanje. Ustvari i nije bila neka muzika već besno trubljenje sirena iza mene, a horski su mi psovali majku i sve do sedmog kolena jedan brka i trojica žgoljavih u automobilima iza mene. Ali meni je bilo prelepo.
Prema tome, mogu reći da je moje zabavljanje sa današnjom najdražom, trajalo tačno 132m ili 15 sekundi, što i nije loš rezultat. Mada, jedan moj drugar iz vojske se oženio sa zabavljanjem od 0 sekundi, pijanog su ga odvukli kod popa i probudio se u naručju dlakave spodobe (za koju su mu tvrdili da je žensko). Ubio se čovek pre 4 godine.
Tako se moj prvi stadijum puta prema kazamatu završio u tren oka i nisam mnogo patio. Zanimljivo je da sam posle toga, ceo period prolazio polusvestan, videći samo predivne oči, usne, telo mog anđelka. Kao mlad tetreb sam veselo koračao prema sudnjem danu….
PROCENA MOJE MALENKOSTI (napredni rezultat lobotomije)
Kako drugačije opisati moje neprepozavanje približavanja pošasti, nego da su mi krišom uradili lobotomiju a u trenutku kad sam upoznao moju buduću taštu, imao sam prvog osumnjičenog. Od prvog susreta smo frknuli jedno na drugo i obratili se jedno drugom u mislima sa «mrcino!» , «matora veštice!»
Nije prošlo mnogo vremena a moj anđelak je predložio da obelodanimo našu odluku i obavestimo njenu majku i moje roditelje.
Još uvek ošamućen od zanesenosti, bezbrižno se brčkajući i plivajući kraul u dubini njenih očiju, ruku punih njenih oblika i slušajući njen umilni glasić – onako utrnulih misli, pristao sam bez imalo trazmišljanja.
Da sam znao šta me sve čeka, potrošio bih poslednje pare za kartu u jednom pravcu u zabačenu kinesku provinciju i to u brdima iznad 2000m. Mirno bih navukao odoru tamošnjeg pastira, ukrao tri ovce i jednog dalajlamu i proveo miran i sretan život otimajući se sa orlovima o komade strvine.
Aklamacijom je odlučeno da najpre posetimo moju gospođu buduću taštu.
Nisam se protivio izboru, mada, da sam bio oprezniji, već bih uvideo naznake budućih odnosa u braku, mog statusa i osetio bih približavanje cunamija koji eto, traje i dan danas.
Kao i svaki budući verenik pa zet, naivno sam verovao da idem zapravo na partiju ćaskanja sa razumnim bićima, gde ćemo samo utanačiti osnovne termine, popiti kafu i pojesti koji sitni kolačić a ja ću posle otići na razuzdani seks sa njihovom ćerkom…
Kupio sam buket hrizantema što me je u startu diskvalifikovalo kod buduće tašte a i cveće je nekako neobično uporno mirisalo na groblje. Još kad je videla da sam joj kupio i mali pokon u vidu knjige sa naslovom «Na kraju puta», naše neprijateljstvo je bilo zakovano prvih 10 stotinki sekunde našeg susreta.
Na samom ulasku u stan, sapleo sam se o prag i ispustio buket. Kad sam ga ponovo podigao, do visokog sjaja izglancani parket je bio posut ostacima buketa. Mlitavo sam joj ponudio opuštene hrizanteme, uvijene sada u pocepan celofan, rukovao se sa njom kao da je upravo kupila automobil od mene i pri prolasku u dnevnu sobu slučajno sam je dobro nagazio preko mekanih papuča…
Nije dobro krenulo.
Svo vreme sam osećao zujanje 4D skenera koji je prelazio preko mene. Osetio sam i ubistvene zrake koji su mi skenirali mozak. Dok je moj anđelak objašnjavao majci da sam to ja, njen izabranik i da… mi smo stajali okrenuti jedno prema drugome, fiksirajući se netremice očima, kao bokseri pred meč za svetskog prvaka u super teškoj kategoriji (obzirom na gabarite uvažene gospođe) i ne slušajući šta moj anđelak priča i objašnjava.
Moram sa žaljenjem da se setim da sam tu prvu bitku izgubio. Kao i sve ostale. Baba je i dan danas nepobediva.
Konačno sam dobio dozvolu da sednem, pri čemu sam ustanovio da mi je dodeljena najgora stolica koja se mogla naći u kući i u najbližem komšiluku. Takođe, moja stolica je bila ubedljivo najniža i svo vreme sam gledao buduću taštu odozdo a kad sam hteo da uzmem šoljicu kafe, nasumice sam pipao odozdo po stolu da nađem. Posle sam šoljicu ostavljao na podu, bliže mi je bila rukama.
Matora aždaha je odnekud nabavila odlične kolačiće, koje sam bez zazora počeo da trpam u usta pa je naš razgovor počeo otprilike ovako:
«Dakle, mladiću, vi ste taj koji je ukrao srce moje predivne ćerke?»
«..mmhhm, mljac, hahm…»
«Recite mi mladi čoveče, čime se bavite?»
«..khm, mljac»
«Svesni ste obaveza koje donosi brak, naravno?»
«haha,mljac,mhsm…»
Tu mi je anđelak oteo činiju sa kolačima koju sam već sasvim prisno obgrlio i stavio na kolena, pa sam mogao da se usredsredim na epohalni razgovor dva titana
Ne mogu da se setim razgovora, jedino što znam je da i danas ponekad noću vrišteći skačem iz kreveta i bežim u špajz, zaključavam se i ne izlazim dok mi ne ponude šnenokle, kojima ipak ne mogu da odolim.
Saznala ja matora veštica sve o meni, od broja gaća koje nosim preko koliko duboko sečem nokte pa do načina na koji kijam (za taj test je koristila neki smrdljevak kojim se namirisala, pa sam kijao oko 20 minuta)
Saznala je kako zamišljam naš zajednički život i u toku mog izlaganja drhtavim glasom, video sam da se ni sa čime ne slaže i da ima stotine amandmana.
Saznala je da ću njenu mezimicu paziti, maziti (i zamalo da kažem da ću je zvati Đoka) celog svog života, što je prihvatila sa odobravajućim klimanjem glavom ali sa mrskim pogledom meni upućenim.
Ja sam jedino saznao da me mrzi iz dna svoje duše u nosu.
Sastanak kod mojih je protekao već u mnogo boljoj atmosferi. Svi su bili oduševljenji mojim anđelkom, ja ponosan i srce ko u teleta se naduvalo, jedan moj rođak reče «uuu, koja ribaaaa…» našta sam mu opalio vaspitni šamar.
Sve u svemu nisu mi anđelka mnogo gnjavili, pogotovo što se umiljato ponudila da sa ženskim delom porodice opere suđe posle ručka. Muški deo familije mi je čestitao na izboru i tu se zvanični deo ceremonije završio pa smo ostatak popodneva pljeskali tablić a ženske nešto ćućorile u drugoj sobi. Sve u svemu opuštena priprema pred katastrofične događaje.
Proces procene i ocene završio se seksom na zadnjem sedištu moga automobila, mada sam predlagao da se ušunjamo u valjda 10-to sobnu stančugu njene majke, preko krova.
VERIDBA, DEFINITIVNO USMERENJE KA KAZAMATU
Veridba, zanimljiva je ta kategorija ljudske socijalne aktivnosti.
Nikada nisam shvatio čemu služi i šta joj je namena.
- Ako je zbog ozvaničenja seksualnih odnosa, to smo već obavili i briga me da li je zvanično ili je ilegalna protivdržavna aktivnost. A ako obe strane buduće rodbine misle da nije bilo seksa, onda im nešto fali i morao bih biti zabrinut za naše potomstvo ako su im preci ludi.
- Ako je zbog dozvole da se zvanično zamrzimo unakrst, to je obavljeno mojom prvom posetom budućoj tašti a kasnije potvrđeno kad smo spojili dve porodice na dogovor i razgovor. Bilo je tu streljanja očima, procene čistoće i vrste escajga, stisnutih zuba hvaljenje suprotne strane, kolutanja očima u svakom pogodnom momentu, nameštenih osmeha pri rastanku i zalupljivanje vrata kad su se jedni drugih kurtalisali. Svo to vreme moj anđelak i ja smo se ništa ne sluteći i ne videći, drpali ispod stola, na radost dvojice mojih najmlađih rođaka koji su se uvek igrali ispod stola. Začuđeno su posmatrali i posle je jedan danima plakao tvrdeći da sam tukao mog anđelka da drugi ne vide….
- Ako je zbog manije trošenja para, uspešno je. Potrošio sam i boga i oca, da bih kupio verenčki prsten mojoj budućoj tašti – pardon, ženi. Prsten sam kupovao imajući svo vreme u mislima matoru vešticu, koja će najvećom lupom koja postoji u gradu da procenjuje vrednost prstena i znao sam da joj nikada neće biti dobar, ma šta kupio. Makar odsekao prst Rokfelerovoj babi i skinuo prsten sa brilijantima, koje je ukrali pre mnogo godina pri svojoj prvoj pljački banke… Ceremonija verenja je bila doduše manje naporna po novčanik, međutim bilo je problema zbog kasnijih noćnih telefonskih pretnji upućenih meni, da ako ikada više dovučem onu matoru aždaju u njihov lokal, mogu računati da sam mrtav, raščerečen čovek, bačen u «ladno Dunavo». Buduća tašta ih je tako uveselila i postrojavala da su imali kasnije problem da zaposle nove konobare, kuvare i obezbeđenje jer su se dotadašnji razbežali glavom bez obzira. Kasnije se jedan iz bivšeg obezbeđenja javio iz Ognjene Zemlje i rekao da se ni za živu glavu ne vraća dok matora ne crkne.
Sve u svemu, verili smo se i ja sam bio najsrećniji osuđenik na planeti, ne shvatajući da se u daljini več naziru velika metalna, trostruka protivatomska vrata kazamata u koji srljam kao lud.
Nisam odoleo, okicama, usnama, glasiću i rukama mog anđelka.
A i nešto nisam ni pokušavao, da budem iskren. Slavno «Sedmo nebo» sam smatrao amaterskim pokušajem zadovoljenja svih muških potreba u odnosu kako je meni bilo tada…
VENČANJE I SVADBA
Što reče jedan dragi pevač, koga moja najdraža i ja mnogo volimo «…svadba k’o svadba, parada pijanstva i kiča…»
Nisam mnogo zapamtio o svadbi, ali se ne sećam baš svih detalja. Iz par razloga, suviše zaljubljen sam gledao samo u mog anđelka, bežao sam od tašte gde god sam stigao, jedva sam čekao da ostanem sa anđelkom nasamo pa da udarimo u seks do zore….
Kod svadbi, a naročito na svojoj svadbi najviše mi je smetalo nekoliko stvari
Zdravice.
Uvek se i na svakoj svadbi nađe neko ko je ubeđen ili su ga ubedili da fantastično drži govore i zdravice. Takav se već na samom ulasku u svadbenu arenu može prepoznati po tome što jednu ruku drži u džepu sakoa da ne izgubi papirić sa svojim remek delom i što mu se neprimetno miču usne jer ponavlja na pamet naučeno. Taj ne sedi na atolici kao humanoidno biće, taj maltene čuči na sedištu, spreman da se lansira u vazduh kad oseti da je vreme da krene sa zdravicom. Na svadbama su ljudi već navikli na takve i spremno ih dočekuju. Ja lično volim kratke i jasne zdravice gde se suština odmah izloži a onda krenemo sa ždranjem i nalivanjem i ‘vatanjem obližnjeg okruglog dupeta. Jedan moj drugar je na svakoj svadbi, bez obzira čijoj, uvek imao veoma kratku zdravicu «Srećan vam seks!» To je ponovio i na svojoj, valjda iz navike. Imao je samo jedan problem kad je u crkvi, dok je pop nešto govorio, zadremao i onako bunovan na gromoglasan «amin» skočio i dreknuo «Srećan vam seks!». Samo ga je povelika donacija seoskoj crkvi spasla doživotne protine mržnje
Dakle, za vreme takve zdravice, cela svadba počinje da se dosađuje, neki ispod stola igraju «potapanje lađica», neki opet vode tračeve, neprimetno kriveći usta i tako govoreći kao ventrikulisti, neki opet ugovaraju poslove a neki jednostavno prilegnu na sto i oddremaju partijicu. Muzičarima je takav kreten bogomdan, jer zarađuju a ne sviraju.
Torta mladenaca
Nikad neću tačno razumeti zašto svi obožavaju da gutaju baš tu tortu, po cenu života se mora svakom udeliti baš ta torta. Ne može neka druga, ne može neka iz drugog ešalona, mora baš ta i nijedna druga. Mislim da su neki čak preprodavali komade te torte onima kojima je nekako izmakao komad a moraju ga imati, inače jebeš svadbu… Cene komada su dostizale astronomske iznose, bilo je tu u potezanja pištolja, bežanja po podrumu i koječega još.
Zato se svaki kum srećno kliberi sa čela stola jer em je dobio tortu em je komad najveći, ako se niste nikad zapitali sašto se kum tako veseli idiotski kliberi sve vreme svadbe, sad znate!
Znajući da boluje od šećera, za moju taštu sam odsekao tako veliki komad torte da sam izmamio suze u očima većine kad su shvatili da će možda zbog toga njihov komad biti veličine karamele. Hteo sam jednostavno da dokusurim matoru dok je vreme, sluteći šta me od nje može očekivati…
Slikanje
Ne znam da li čovek ikada kasnije u životu napravi toliko idiotskih kezeva i faca, osim na svadbi. Gledajući kasnije slike sa svadbe, neke jednostavno nisam ni prepoznavao zbog izbečenih faca koje su pravili sve u želji da budu što fotogeničniji ili da pokažu koliko su srećni zbog izbijanja tog događaja. Na jednoj slici sam sumnjičavo pogledao najdražu i upitao je koji retardirani kreten je to ljubi a odgovor je bio «pa to si ti, mili moj…» Znači i ja sam bio zaražen…
Osobito mi je išlo na živce, taman kad se nakanim da navalim na slasnu šniclu, onako izgladneo, prestrašen, frustriran i željan brzog seksa – nađe se neko da me kao ovcu povede u slikanje… Krenemo najdraža i ja tako od stola do stola, od para do para i kod svakog se nakezim u nešto što bi samo uslovnio mogao nazvati srećni idiot, i tako redom u nedogled. Nakon završene ture, potpuno obnevideo od sevanja blica, pokušavam da nađem svoj sto i šniclu i ustanovim da je konobar već odneo a na mene se izbečila sarma koju mrzim uz dna duše. Tada sam potrošio sat vremena šunjajući se oko kuhinje ne bih li ubedio kuvaricu da mi da šniclu, pristajao sam i na malo nagriženu, polovnu, samo da ima…
Izem ti slikanje. Ispostavilo se kasnije da nas je fotograf odrao i da me je slikanje koštalo kao pola svadbe. Viđao sam dripca kasnije kako vozi novog audija…
Muzika
Ustanovio sam da je najbolje biti muzičar na svadbama. Niti moraju da znaju da sviraju, niti moraju da znaju da pevaju, niti mora pevaljka da zna da peva, ma ni instrumente ne moraju da imaju – sve dok pevaljka ima veliko dupe kojim ume da manevriše…
Naša muzika je u početku i svirala nešto suvislo, naručivalo se sve i svašta, meni su jedino odbili da sviraju «Posmrtni marš» koji sam naručio gledajući značajno u pravcu moje tašte.
Kako je vreme odmicalo, pesme su bivale sve besmislenije dok na kraju niko više nije znao šta se svira. Čak i onaj ko je naručio, nije znao da li mu se to stvarno i svira. Na kraju se ispostavilo da ma šta neko naručio, pevaljka je urlala uvek istu pesmu, dok na kraju kum nije isukao lovačku pušku i rekao da će ceo orkestar da izbuši ako ne budu svirali kako valja.
Svirali su «kupi mi majko top»
Zanimljivo je da na svadbama muzika toliko glasno svira da je nemoguće razgovarati, naručivati nešto, bilo kakva komunikacija se svodi na urlanje. Tako u jednom momentu možete videti kako oko 200 ljudi urla jedni na druge a žile na vratovima im poiskakale, dok je muzika pokušavala da pobije svatove užasno pojačanim instrumentima a vrisak pevaljke se pretvara u krkljanje zaklane svinje…
Ma šta pokušavao, nisam ih mogao ućutkati ni za decibel. Mitio, pretio, bečio se na njih, jok, ništa nije pomagalo. Laknulo mi je kad su smalaksali i zatražili pauzu, dao sam im voljno dva sata…
Uostalom, nikad mi nije bilo jasno, čemu se svi na svadbi toliko vesele.
Ako se vesele što je mladoženja najebao, to i da razumem ali ako se vesele iz nekog drugog razloga treba ih razjuriti i poslati kod psihijatra.
Uopšte mislim da bi svadbe trebale da budu tužne. Trebalo bi pozvati popa, puštati neke rekvijeme i služiti samo smoki i tvrde bombone. Tako bi se najiskrenije izrazila žalost jer dvoje mladih ljudi posle sretnog, slobodnog života, «seksa svaki sa svakim», prelaze u status «seks jedan na jedan»(možda) sa milion obaveza i ograničenja, gde pljeskanje tablića u opušteno nedeljno popodne postane misaona imenica …
Napokon smo završili sa osnovnim veseljem i moja najdraža smo seli u kola i jedva stigli do hotelske sobe jer smo se već u liftu počeli skidati što smo brže mogli….
KAZAMAT
Kada se prašina oko svadbene svečanosti slegla, odmah počelo je pozicioniranje pred dugu i iscrpljujuću borbu koja nas je čekala od sad pa do kraja naših života.
Ustvari svi su se pozicionirali sem mene, jer sam ja bio suviše naivan i zagledan u butine moje najdraže, kojima je zdušno sevala u pojedinim momentima a tek kasnije sam shvatio da se to sevanje dešavalo baš u momentima kad joj nešto treba.. Ali to je već duga i tužna priča.
Ja sam se dakle pozicionirao u prvu fotelju koju sam našao, zgodno postavljenu ispred TVa ali sam odmah iz nje i isteran jer je to taština fotelja. Meni je dodeljena hoklica u ćošku sobe, odmah pored krpare na kojoj je spavala ogromna džukela. Odatle sam video samo deo ekrana jer je na TVu bio izvezen milje, koji je pokrivao sve kad ja gledam TV a ništa kad moja tašta gleda neku seriju u kojoj svi plaču a ne zna se ko je kome otac.
Kupatilo mi je odmah dato na znanje kao teritorija u koju ulazim samo sa «ausvajsom» koji potpisuje lično general tašta. Nekoliko puta sam se zadržao u tuširanju 2 minuta duže i bio kažnjen oduzimanjem seksa za taj dan i mrkim pogledima tašte koja je mrmljala neke vradžbine protiv mene.
U kuću sam ulazio samo u «tapuškama» o čemu sam već negde pisao a smeće sam iznosio 10 puta dnevno, maltene kad neko odmota karamelu, morao sam odmah da je iznesem sa osmog soprata, pa levo 200m. To i nije loše kad je letnje vreme, proćaskam sa komšijama ali kad je zima i kijamet na -15 nije baš zgodno. Moja tašta je imala i neku užasno ružnu i zlu pticu, koju sam nameravao ubiti prvom prilikom a koja je čim sam se uselio, počela da namerno baca otpatke na pod a koje sam ja morao da čistim svakog sata. Koliko je ta prokletinja mogla da nagricka, za neverovati je.
Dodeljena nam je soba sa tako tankim zidovima da sam mogao čuti kad tašta skine grudnjak i grudi joj uz hujanje vetra sunu metar na dole, kao bandži skokovi, čuo sam kad izvadi protezu ili zakopčava rajsferšlus. Da ne govorim da sam čuo i treptanje a o hrkanju da i ne govorim.
I sad, kakav je seks bio u takvim uslovima. Tih! Mada i tada nas je svako jutro zagledala čudnim dvosmislenim pogledima . Kasnije sam shvatio da mi je seks sa njenom ćerkom opraštan samno iz razloga da dobije unučiće, čim ispunim tu svetu obavezu, verovao sam da će me kastrirati,….
Tako, malo po malo, uđoh ja u kazamat i ostadoh tamo sve do današnjih dana.
O tome se roman može napisati, tužan roman iz klase horora…..
decembar 25th, 2008
Posted by
codemaker |
Moj život |
no comments